Peti, totalno ispižđen, post

(Iliti: reč-dve o drugarstvu)

  Onako kako ja to shvatam, ljubav je jedna. Bila erotska, prema devojci ili momku, ili čisto platonska, prema prijateljima, svejedno. Emocija je ista. 

  

  Iz te emocije proizilaze silne neke nuspojave, od kojih je najočiglednija neopisiva želja da se učini sve da predmet vaše ljubavi napreduje u svakom pogledu, pa makar i na štetu vas samih. Slažete se? Trebalo bi da da. Ako ne, porazmislite malo o tome šta je vaša definicija ljubavi, i koliko ona zapravo ostavlja mesta za sebičluk. Ja mislim da ne ostavlja ni malo.

  Stoga, kada budete mogli da se pohvalite time da ste uvek bili uz nekog, bez obzira na posledice po vas, jer je vama najveća nagrada to da ste nekome pomogli, tada možete da pričate o ljubavi i prijateljstvu. Do tada možemo da diskutujemo o niskim oblicima privrženosti, ili kako god to hoćete nazvati, ali ljubav - ne. Ako mislite da u ljubavi ima mesta za dve ili više osoba, varate se. Ljubav je ne videti ništa osim tog nekog. Ni sebe. Zato je i neuzvraćena ljubav toliko bolna, jer ulažete sebe do kraja za nekog, samo da bi se posle desilo da se taj neko vas neće setiti ni tada kada ga taj gest ne bi koštao ništa, a kamo li kada bi ga koštao nešto. Ne govorim samo o parama, mada i toga ima.

  Da stvari budu još gore, ljudski mozak je izgleda od iskona povezan tako da je moć, i osećaj moći, najveći prirodni high koji može osetiti. Kao takav, izuzento je lako navući se na njega. Kao i svaki navučen čovek, nećete biti sposobni da sagledate svoje stanje kao stanje osobe koja je ovisnik, već ćete pravdati taj svoj poriv raznoraznim glupostima, bavićete se sofizmima, oterati najbolje prijatelje od sebe, i na kraju... umreti sami i ‚‚moćni''. 

  Posebna je mržnja ona koja se kod ljudi javi kada njihovi najbliži (da, oni koji su ih voleli onako kako voleti treba) prerastu njih same. Tada se čeka bilo kakva naznaka nepažnje, i ti isti ljudi se bacaju u blato, jer se osećaj moći mora nahraniti ponovo, a sve to bez i jednog double-checka, jer zapravo nije ni bitno šta je tu sve istina, nego je samo bitno da se sujeta hrani. ‚‚Pogledajte me, pogledajte, ja hranim Luku (ili bilo koga drugog) govnima, ja sam bolji od njega!!''

  I na trenutak će čak i biti tako. Ali realnost ima mnogo zajebanu osobinu da na kraju izađe na videlo.A tada? Tada će žrtve ove ljudske fundamentalne falinke, u svom stilu, biti dovoljno ok da neće hteti da uzimaju za zlo ponašanje sebi bliskih majmunčića, nego će ih pustiti da uživaju. To je možda greška, jer bez besramne self-reklame u ovom svetu ne možeš ništa. Niko neće biti dovoljno dobar da sam potraži ono nešto što u vama postoji, ali je po prirodi takvo da stoji skriveno iza jarkih svetala pohlepe i sebičluka iz spoljnjeg sveta.

  Ko daje, krvariće i naći će uzvratno. Ko ne daje, biće mu lakše u svetu fejk prijateljstava i nezvaničnog grabeža ovozemaljskih dobara, ali će imati samo ono što stigne da sam ugrabi, ne pazeći koga i koliko pritom povređuje.

''I value the friend who for me finds time on his calendar, but I cherish the friend who for me does not consult his calendar.''

Robert Brault