(Iliti: Čemu uopšte to?)
Istorija je učiteljica života. Kako to idealno zvuči, ne? Čitav nas život to uče, očito bez ideje da je ovo potpuno i savršeno ne-idealan svet, u kome ovako proste formulacije ne bi trebalo da mogu da piju vodu. I mi u to verujemo, nekoga ko ovo kaže smatramo mudrim. Neki su spremni da zbog istorije daju i svoj život. Zbog onoga što smatraju svojom istorijom, at least.
Već sam pisao o tome zašto to ne bi smelo da bude nauka, i ne bi smelo da se tretira kao nauka. Ali moram još. Osim što definitivno nikako ne možemo sa sto posto sigurnosti da znamo šta se, gde i kada desilo (zbog entropije, koja utiče i na informacije, koje su, pak, osnovna jedinica sve materije oko nas), ne smemo zanemariti i činjenicu da se u različitim državama (eto jedne naše genijalne izmišljotine) deca uče različitim istorijama. Tako se, dragi moji, stvaraju i održavaju ratovi i generalno konflikti među državama, pa i unutar država, jer nijedna nije nacionalno čista. Niti treba da bude, jer je nacionalni identitet upravo deo istorije jedne nacije (op, još jedna izmišljotina, i služi da opravda onu prvu), koja ponovo nikako ne može da bude potpuno tačna. Zaista mi ne liči na nešto oko čega valja izgubiti život.
Pričao sam sa nekim budućim istoričarima i o činjenici da istoriju pišu pobednici. To što je neko pobedio ne znači da je good guy!! Kako smo to zaboravili, kao fundamentalnu osnovu realnosti ovog sveta koji, jebiga, nije svet bajki, i proglasili istoriju nečim tako kredibilnim kao što je jedna nauka? Kako smo spremni da toliko toga žrtvujemo zarad nečeg što se možda desilo nekad? I kako je to mudro? Uglavnom sam odgovor dobijao samo na prvo pitanje, a to je ‚‚Imaš istorijske spise, i tu sve kaže''. To su mahom isti ljudi koji će te posle pet minuta, u maniru zlatne ribice, recimo upozoriti da nije sve što piše na internetu istina. Onda ti dođe da se rokneš. Zamisli tako, kao posle neke istorijske bitke, svi pomremo sad. I neki vanzemaljci dođu posle pun kurac vremena i skontaju servere sa svim materijalom na internetu. Da li bi oni te podatke mogli da tretiraju kao našu istoriju? Naravno da ne, oni su vanzemaljci i oni su zapravo dovoljno pametni da znaju da ne postoji razlika između pisanja sad i pisanja nekad, pisanja na internetu ili u kamenu, i da svako uvek može da napiše šta hoće i kako hoće i mi njegove prave motive nikada nećemo znati.
Napravio sam sličku jednu simpatičnu da mi pomogne u objašnjavanju poslednjeg aspekta pogrešnosti stava da je istorija nešto na šta treba obraćati ovoliku pažnju. Ako pretpostavimo da je smer na desno budućnost, smer na levo prošlost, a mi smo ovaj čiča-gliša, t očigledno označava vreme, jasno je da je ono gde mi nekako uporno idemo - budućnost. Zašto se, onda, trudimo da gledamo iza sebe, dok zanemarujemo ono što je ispred nas? To bi bilo kao da hodamo unazad kroz hodnik pun prepreka - namerno! Možda samo imamo kolektivno-podsvesnu želju da igramo život na hard. Kod igrica to ima smisla, ali kad je u pitanju život i to kako nam svima životi protiču, ipak je samo jedan, i voleo bih da ga sebi olakšam, ne?
Na kraju, moram reći da je jedina dobra funkcija istorije to što možemo iz nje izvući neku pouku, što mi, naravno, ne radimo. A i šta će nam istorija za to, kad postoje mitovi, bajke, basne. Mogli bi i oko njih da izratujemo malo. Nego, jebi ga, onda to više nisu mitovi, bajke i basne, to su religije.
“Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.”
Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih
No comments:
Post a Comment