Peti, totalno ispižđen, post

(Iliti: reč-dve o drugarstvu)

  Onako kako ja to shvatam, ljubav je jedna. Bila erotska, prema devojci ili momku, ili čisto platonska, prema prijateljima, svejedno. Emocija je ista. 

  

  Iz te emocije proizilaze silne neke nuspojave, od kojih je najočiglednija neopisiva želja da se učini sve da predmet vaše ljubavi napreduje u svakom pogledu, pa makar i na štetu vas samih. Slažete se? Trebalo bi da da. Ako ne, porazmislite malo o tome šta je vaša definicija ljubavi, i koliko ona zapravo ostavlja mesta za sebičluk. Ja mislim da ne ostavlja ni malo.

  Stoga, kada budete mogli da se pohvalite time da ste uvek bili uz nekog, bez obzira na posledice po vas, jer je vama najveća nagrada to da ste nekome pomogli, tada možete da pričate o ljubavi i prijateljstvu. Do tada možemo da diskutujemo o niskim oblicima privrženosti, ili kako god to hoćete nazvati, ali ljubav - ne. Ako mislite da u ljubavi ima mesta za dve ili više osoba, varate se. Ljubav je ne videti ništa osim tog nekog. Ni sebe. Zato je i neuzvraćena ljubav toliko bolna, jer ulažete sebe do kraja za nekog, samo da bi se posle desilo da se taj neko vas neće setiti ni tada kada ga taj gest ne bi koštao ništa, a kamo li kada bi ga koštao nešto. Ne govorim samo o parama, mada i toga ima.

  Da stvari budu još gore, ljudski mozak je izgleda od iskona povezan tako da je moć, i osećaj moći, najveći prirodni high koji može osetiti. Kao takav, izuzento je lako navući se na njega. Kao i svaki navučen čovek, nećete biti sposobni da sagledate svoje stanje kao stanje osobe koja je ovisnik, već ćete pravdati taj svoj poriv raznoraznim glupostima, bavićete se sofizmima, oterati najbolje prijatelje od sebe, i na kraju... umreti sami i ‚‚moćni''. 

  Posebna je mržnja ona koja se kod ljudi javi kada njihovi najbliži (da, oni koji su ih voleli onako kako voleti treba) prerastu njih same. Tada se čeka bilo kakva naznaka nepažnje, i ti isti ljudi se bacaju u blato, jer se osećaj moći mora nahraniti ponovo, a sve to bez i jednog double-checka, jer zapravo nije ni bitno šta je tu sve istina, nego je samo bitno da se sujeta hrani. ‚‚Pogledajte me, pogledajte, ja hranim Luku (ili bilo koga drugog) govnima, ja sam bolji od njega!!''

  I na trenutak će čak i biti tako. Ali realnost ima mnogo zajebanu osobinu da na kraju izađe na videlo.A tada? Tada će žrtve ove ljudske fundamentalne falinke, u svom stilu, biti dovoljno ok da neće hteti da uzimaju za zlo ponašanje sebi bliskih majmunčića, nego će ih pustiti da uživaju. To je možda greška, jer bez besramne self-reklame u ovom svetu ne možeš ništa. Niko neće biti dovoljno dobar da sam potraži ono nešto što u vama postoji, ali je po prirodi takvo da stoji skriveno iza jarkih svetala pohlepe i sebičluka iz spoljnjeg sveta.

  Ko daje, krvariće i naći će uzvratno. Ko ne daje, biće mu lakše u svetu fejk prijateljstava i nezvaničnog grabeža ovozemaljskih dobara, ali će imati samo ono što stigne da sam ugrabi, ne pazeći koga i koliko pritom povređuje.

''I value the friend who for me finds time on his calendar, but I cherish the friend who for me does not consult his calendar.''

Robert Brault

Četvrti, istorijski, post

(Iliti: Čemu uopšte to?)

  Istorija je učiteljica života. Kako to idealno zvuči, ne? Čitav nas život to uče, očito bez ideje da je ovo potpuno i savršeno ne-idealan svet, u kome ovako proste formulacije ne bi trebalo da mogu da piju vodu. I mi u to verujemo, nekoga ko ovo kaže smatramo mudrim. Neki su spremni da zbog istorije daju i svoj život. Zbog onoga što smatraju svojom istorijom, at least.

  

  Već sam pisao o tome zašto to ne bi smelo da bude nauka, i ne bi smelo da se tretira kao nauka. Ali moram još. Osim što definitivno nikako ne možemo sa sto posto sigurnosti da znamo šta se, gde i kada desilo (zbog entropije, koja utiče i na informacije, koje su, pak, osnovna jedinica sve materije oko nas), ne smemo zanemariti i činjenicu da se u različitim državama (eto jedne naše genijalne izmišljotine) deca uče različitim istorijama. Tako se, dragi moji, stvaraju i održavaju ratovi i generalno konflikti među državama, pa i unutar država, jer nijedna nije nacionalno čista. Niti treba da bude, jer je nacionalni identitet upravo deo istorije jedne nacije (op, još jedna izmišljotina, i služi da opravda onu prvu), koja ponovo nikako ne može da bude potpuno tačna. Zaista mi ne liči na nešto oko čega valja izgubiti život.

  Pričao sam sa nekim budućim istoričarima i o činjenici da istoriju pišu pobednici. To što je neko pobedio ne znači da je good guy!! Kako smo to zaboravili, kao fundamentalnu osnovu realnosti ovog sveta koji, jebiga, nije svet bajki, i proglasili istoriju nečim tako kredibilnim kao što je jedna nauka? Kako smo spremni da toliko toga žrtvujemo zarad nečeg što se možda desilo nekad? I kako je to mudro? Uglavnom sam odgovor dobijao samo na prvo pitanje, a to je ‚‚Imaš istorijske spise, i tu sve kaže''. To su mahom isti ljudi koji će te posle pet minuta, u maniru zlatne ribice, recimo upozoriti da nije sve što piše na internetu istina. Onda ti dođe da se rokneš. Zamisli tako, kao posle neke istorijske bitke, svi pomremo sad. I neki vanzemaljci dođu posle pun kurac vremena i skontaju servere sa svim materijalom na internetu. Da li bi oni te podatke mogli da tretiraju kao našu istoriju? Naravno da ne, oni su vanzemaljci i oni su zapravo dovoljno pametni da znaju da ne postoji razlika između pisanja sad i pisanja nekad, pisanja na internetu ili u kamenu, i da svako uvek može da napiše šta hoće i kako hoće i mi njegove prave motive nikada nećemo znati. 

  

  Napravio sam sličku jednu simpatičnu da mi pomogne u objašnjavanju poslednjeg aspekta pogrešnosti stava da je istorija nešto na šta treba obraćati ovoliku pažnju. Ako pretpostavimo da je smer na desno budućnost, smer na levo prošlost, a mi smo ovaj čiča-gliša, t očigledno označava vreme, jasno je da je ono gde mi nekako uporno idemo - budućnost. Zašto se, onda, trudimo da gledamo iza sebe, dok zanemarujemo ono što je ispred nas? To bi bilo kao da hodamo unazad kroz hodnik pun prepreka - namerno! Možda samo imamo kolektivno-podsvesnu želju da igramo život na hard. Kod igrica to ima smisla, ali kad je u pitanju život i to kako nam svima životi protiču, ipak je samo jedan, i voleo bih da ga sebi olakšam, ne?

  Na kraju, moram reći da je jedina dobra funkcija istorije to što možemo iz nje izvući neku pouku, što mi, naravno, ne radimo. A i  šta će nam istorija za to, kad postoje mitovi, bajke, basne. Mogli bi i oko njih da izratujemo malo. Nego, jebi ga, onda to više nisu mitovi, bajke i basne, to su religije.

“Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.”

                                                                                                                      

Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih

  

Praaaavi treći, ne-rođendanski, post. U celosti.

(Iliti: A.C.A.B.)

(Iliti: There's no justice, there's no peace. Serbia, state of police)

  Prva stvar koju moram da naglasim je da ću se malo pozabaviti našom policijom u ovom postu, tako da ako mi se nešto desi, znate ko je kriv. 

  Šalu na stranu, poludeli su. Mislim da polako vidimo ceh devedesetih, i vidimo da ljude mojih godina (a sa njima, na svoj način, i mene), koji su tada odrastali, ne možemo smatrati sposobnim da odlučuju u svojim životima odgovorno, i na način na koji bi trebalo, a polako krećemo da preuzimamo generacijsku odgovornost od starijih, i rupe u sistemu vrednosti kreću da se vide i osećaju i u javnom životu. U svim sferama, što je najgore, ali ćemo sad samo o ovoj koja ‚‚sprovodi zakon''. 

  Prvo, jer riba smrdi od glave, Ivica Dačić? Ivica Dačić? U kom paralelnom univerzumu sam ja živeo, jer se jasno sećam da je u tom univerzumu važilo da je to neko kome se nipošto ne bi trebalo verovati, a sad polako prerasta u malog Slobu, što je i oduvek nekako bio - Slobin Mini-Me. A onda smo uzeli i dali mu da rukovodi policijom. Al' dobro, i to je simptom lošeg sistema vrednosti koji je tih devedesetih dostigao kritičnu masu. Sada smo, plašim se, već prešli tzv ‚‚event horizon'', i crna rupa nam ne gine. 

  Sad tražim neke slike da stavim ovde, i naletim na članak u kome su u Leskovcu, marta ove godine, panduri pretukli bivšeg košarkaša, a sadašnjeg invalida, zato što je izašao ispred restorana da vidi šta se dešava. Pa su ga još zvali i molili da ne podnese tužbu. Trebalo je pare da im uzme, i to mnogo. Možda i jeste. E'o, pročitaj i sam. Izgleda da je ova južnjačka murija malo bolja u tome od severnih kolega, ali sam siguran da se i oni svojski trude da ne zaostaju. Izgleda i da se to ne odnosi samo na tzv. prašinare, već i na druge vrste (koj' li će nam to kurac, da mi je da znam) policija koje imamo. 

  Hrvati prenose vest iz 2012. gde se vidi snimak kako komunalni policajac u Beogradu mlati putnika bez autobuske karte. Koliki uopšte majmun moraš da budeš da kao komunalni policajac uopšte pomisliš da imaš prava da biješ nekoga? Koliko su zapravo ti prestupi, za koje su oni zaduženi - ozbiljni? A zamisli tek kako je kada takvom nekom napaljenom Srbinu daš i pendrek, i oklop, i teretanu i steroide i treninge iz borilačkih veština, i pištolj, a nekima i automatske puške. A sve vreme biraš, jer za to treba položiti psiho test, one koji su najveći botovi, i koji će tu moć koju imaju koristiti za punjenje sopstvene guzice nelegalno, a da pritom ne moraju da odgovaraju.

  Ako još uzmemo u obzir da su svi ti ljudi u nekoj takvoj priči zbog naše vekovne, i u tradiciji ukorenjene potrebe za konfliktom, to ih stavlja u poziciju da kao murija moraju da delaju protiv svojih najboljih drugara iz detinjstva, a i kasnije. To malo zbunjuje botove, ali se sistem vrednosti ne da tako lako, i on nas uči da je ortak-ortak, i sve ostalo je nebitno, tako da će naravno pre ući u nelegalan posao sa ortakom paljevinom iz osnovne, nego da ga 'apsi, jer smo ga tako naučili, a na psiho testu je to i dokazao. Bottom line, namerno biramo budale i cepanke da nam budu murija, a posle se čudimo što nas biju kad nemamo kartu za bus.

  Žandarmerija je posebna priča, a pogotovo ova moja, Niška. Posle, meni, potpuno abnormalnog slučaja gde je pripadnik žandarmerije upucao ženu u kružnom toku zato što je vozila presporo a on je bio pijan i to ga je nerviralo, mislio sam da neće biti više takvih ispada, međutim kita. Posle samo mesec dana, tako nešto, drugi pripadnik žandarmerije rokne svog dobrog ortaka krimosa zbog toga što je tom istom krimosu dugovao silu para za belo. Žandarmerija na koksu. Imaju li oni testove na drogu uopšte? Kako nisu proverili i sa kime se čovek druži, ili su, možda takve veze poželjne kada hoćeš da radiš u žandarmeriji, je l' stavio to u CV, šta, ne kapiram. Ovo nije priča koja ima tako poneki aspekt koji je misterija, ovde je SVE misterija.

  Kao ulični muzičar, što sam neko vreme bio, dolazio sam u situaciju da budem i žrtva dokonih prašinara, kojima se samo ne sviđa muzika koju smo svirali. To se, uglavnom,lako rešavalo što uz podršku prolaznika, što podsećanjem da smo mi ti koji su mu finansirali današnji ručak, i da ćemo da ga tužimo za nesavesno obavljanje dužnosti ako se slučajno zadesi neka pljačka, ili ne dao bog ubistvo, a on bio tu i kičmio nas što sviramo, umesto da juri lopove i krimose. A naravno da ih ne juri, kad mu ortaci.

  Riba smrdi od glave. A glava ove ribe je bila tu i kada je riba počinjala da smrdi. Riba nije ni prestajala da smrdi, samo nismo obraćali pažnju na mirise dok smo se borili za sopstvenu koru hleba. Riba smrdi od glave.

"Hey, if you need special training to be told not to jam a large, cumbersome object up someone else's asshole, maybe you're too fucked up to be on the police force in the first place."

George Carlin

Treći, rođendanski post, takoreći.

(Iliti: Biti nasmejan)

(Iliti: Fejsbuk)

  Dok mi stiže ovaj, svake godine, redovni baraž zidnih spamova koji život znače, ja sam uzeo da pišem. Ovo je moj način da vam svima zahvalim onako kako to valja uraditi, i kako vam, verovatno niko nikad nije to uradio. 

  Koliko god Fejsbuk bio ne-ličan, i u nečijim očima lišen emocija, ne mogu da zanemarim činjenicu da se ipak iza tog profila krije neki stvaran čovek, koji izdvaja svoje stvarno vreme da vam stvarno, recimo, čestita rođendan. Sa te strane gledano, ovo je podjednako bitno kao i čestitanje rođendana na bilo koji drugi način. Tako to makar stoji u mojoj glavi. Stoga, vi ste svi divna bića kojima nije teško da posvete, pa makar i koji sekund nekom drugom ljudskom biću i na taj način ih učine srećnim. Naravno, ovo sve pod uslovom da taj neko nije totalno otupeo od negativnosti koja nas okružuje, ili pak lekova koje mora da pije, alkohola, TVa, ili čega sve ne, je l'te. Šalim se, naravno, ali svakom se oslobodi malo endorfina pri ovakvim situacijama, i to je samo po sebi odličan, a možda i dovoljan poklon koji možete dobiti za rođendan od nekog, možda i nepoznatog čoveka.

  U poslednje vreme meni, a čini mi se i svima, tih nekih hormona sreće fali u životu. Manjak tih supstanci može dovesti do teških poremećaja, tako da mi, na neki način, spašavamo jedni drugima živote ovime. Ako ne spašavamo, onda makar činimo da nam naši životi lakše padaju na neko, određeno vreme. Čisto dočaravanja radi, da vidite koliko je ovo bitno, zamislite da je suprotno. Da vam niko uopšte ne čestita rođendan. Ni na fejsu ‚‚mrtvom''. Zvuči vrlo depresivno zar, ne? E pa, ovako je isto toliko, samo kontra od depresivnog.

  Hvala vam što ste izdvojili danas vreme da mi čestitate, ulepšate mi dan, i učinite život lepšim. Završiću sa željom, i neka mi to bude zvanična rođendanska želja: da svi malo više tretiramo druge kao da im je rođendan čak i kada nije. Svet bi bio znatno lepše mesto, i bilo bi znatno više nasmejanih lica, a svi znamo koliko je bitno smejati se. Ljubim vas sve. :)

  

Drugi post

(iliti: Kakve sve gluposti prolaze)

  Svakim danom sam sve više i više zabezeknut glupošću ljudi oko mene, a i šire. Nadam se da ću jednom u životu smognuti snage da se trgnem iz ovog opšteg zabezeknuća i zapravo uradim nešto povodom toga, ali za sad - ništa.

  Ja strašno mnogo volim teorije zavera. Ne zato što verujem u njih po svaku cenu, niti zato što me zabavljaju svojom naivnošću. Negde izmedju ta dva. Tako sam sinoć, posle onog prvog posta u kome sam, na sitno doduše, pomogao mala i srednja (a uglavnom ugostiteljska) preduzeća, odgledao neki dokumentarac o ubistvu Kenedija, i tome šta i kako se tu desilo i kojim redosledom. I jebote! To je možda najnespretnije zataškan slučaj ikad! A čovek bi rek'o da bar CIA zna to da radi kako treba. Dobro, možda su tada još uvek vežbali, pošto se ni sa Roswellom nisu baš proslavili. Skoro je bila pedeseta godišnjica od ovog atentata, i ceo jedan vikend su inostrani kanali poput Discoveryja i NatGeo bili preplavljeni sličnim dokumentarcima, pa sam, u stilu pravog skeptika, tek sad odlučio da pogledam neki. 

  Prvo što ostavlja utisak je onaj single bullet theory.

Crvenom linijom je označena jedina moguća putanja tog metka, da bi on uspeo da zada one rane koje su mu pripisane u zvaničnom izveštaju, koji je i dan-danas aktuelan. Prvi metak je, kao, promašio, drugi je ovaj, a treći mu je razneo glavu, što je ono što se vidi na kultnom snimku. Ali pogledaj ti ovo. Metak mu je ušao u ledja, prošao kroz grlo, izašao napolje, napravio ovo ludačko skretanje, da bi onda projurio kroz Konelijevo telo zadavši mu par rana. Koneli je, inače, ovaj ispred Kenedija. Postoji igrica u kojoj vam je zadatak da replicirate taj zvanični izveštaj. Data su vam tri metka, postavljeni ste na šesti sprat zgrade, sve legitimno. Probajte. Dok sam radio kao tonac na niškoj TV Zona, imao sam pauze od po par sati između emisija, i onda sam pokušavao ovo. Nemoguće je. A probajte i vi. Igrica se zove JFK: Reloaded. 

  Drugo izuzetno sumnjivo je neverovatna nespretnost Džordža Buša (onog starijeg) u davanju izjava o ovom događaju. Ispada da je bio na mnogo različitih mesta, osim u Dalasu u tom trenutku, a izveštaji vrlo striktno govore o tome da je imao zadatak u Dalasu tog dana, kao oficir CIA, čiji je direktor i postao posle nekoliko godina. Ovaj čovek je kasnije bio i predsednik Amerike, kao što znamo, doveo je do zalivskog rata, i očigledno je direktno bio umešan u ubistvo Kenedija, što još više govori o tome zašto su svi voleli Kenedija dok je bio živ. Očigledno je previše smetao ONIMA. Znamo ko su.

  Ono što je u stvari tema ovog posta je - kako to prolazi??? Jednostavno je neverovatno, a složićete se i vi koji ste skloniji manipulaciji ljudima da je teško sakriti i neke mnogo sitnije stvari, ali kako uspeš da ti ovako tupava priča prođe, i da svi budu zadovoljni? Ok jeste to Amerika i jesu oni tupavi Amerikanci, ali KAKO?

Kako, jebote, dođeš dotle da veruješ u sve što je rekao (možda) izmišljeni lik od pre 2000 godina koji ti pritom sve vreme priča da si ovca? Izgleda nevezano, ali verovatno isti logički princip stoji iza oba, i još ko zna koliko ovakvih ‚‚istina'' u koje zdušno verujemo. Koliko moraju ljudi ameboidni da budu da ih neko ovoliko jeftino zavlači? 

  Tu dolazimo do ključnog pitanja. Kako ja sad da verujem u istoriju? Lako - NIKAKO! Pazi, da bi nešto bilo nauka mora prvenstveno da bude potpuno egzaktno. Evo, priseti se nekog događaja u koji si bio umešan, ne mora da je bilo davno, i pokušaj da izvučeš šta se tačno desilo. Nećeš uspeti. Nećeš uspeti pa čak i da si bio tu i zapisivao sve vreme ono što vidiš. Kako onda ikako možemo da znamo šta se zbivalo pre 10, 20, 120, ili 120.000 godina? Možemo da pretpostavimo, ali da znamo... slabije. Samim tim, ovo nije nauka, već - prognoza, samo u suprotnom smeru. I na kraju ne mogu a da se ne zapitam - Ko je ovde lud? Je l' ja što pričam ovo što pričam i tako stičem neprijatelje (Iako to što pričam ne znači da sam im neprijatelj, baš suprotno. Ali oni to tako doživljavaju) iz sveta botova, ili ti botovi? 

''The only time I commit to conspiracy theories is when something way retarded happens. Like Lee Harvey Oswald acting alone.''

Joe Rogan

Prvi post

  Za početak uvek je dobro predstaviti se, zar ne? Ili bar kazati ljudima šta mogu očekivati od ovog bloga. U svakom slučaju, ako iko ovo pročita častim ga pivom, prvom prilikom. Ako ne pije, onda nečim drugim.

  Moje ime je Luka, i mrsomud sam. Mrsomudim od neke devedes' četvrte, recimo. Verujem u svoje mrsomuđenje, i volim ga. Ako ti se ne sviđa moje mrsomuđenje, odmrsomudi negde drugde, gde će ti o svom doživljaju sveta govoriti neko ko voli svoje ružičaste naočare. Ja sam svoje odbacio dovoljno davno da ih se i ne sećam baš kako treba. Sve u svemu, ovde možeš očekivati odgovore na mnoga pitanja koja muče mene, a mislim da bi trebalo i tebe, ali i seriju novih pitanja koja će nastaviti naše zajedničko mučenje. Teme koje nećemo dodirivati i zbog kojih bi trebalo da me udariš uglavu ako vidiš da o njima pišem su:

1. Farma

Ovaj show, i bilo koji sličan, su OFF LIMITS! Ne želim ni da priznam njihovo postojanje. Osim, možda u kontekstu kritike, ali i to retko. Evo i sad zbog ovoga moram da odem i da operem ruke i mozak. Ruke sapunom, a mozak recimo nekim Tool-om.

    

   2.  Jelena Karleuša

Ovo necu ni da pokušavam da opravdavam. M'rš tamo. Iš pile preko žile! IŠ!

 
   3.  Uticajni blogeri

Zato što je Zoranahahah (ili kako već) jedan od njih. Nije vredno ne samo moje, već i ničije pažnje.

   4.  Starlete

Zato što su većinom postale uticajni blogeri.

A šta možemo očekivati onda?

Prvenstveno kritiku društva kroz određenu dozu čudnjikavog humora. Malo politike, naravno. Dosta muzike, nešto malo fotografije, sa prstohvatom kvantne i astro-fizike u kombinaciji sa spiritualnošću. Mislim da je dovoljno.


Koji si mi ti kurac ovde pa da znaš išta o tome?

Društvo poznajem, proučavam i istražujem otkako sam se rodio, kao i svi mi. Samo je razlika u tome ko, koliko i na šta obraća pažnju. Znači, evo 26 godina živim u njemu, i uspešno se odupirem uklapanju u isto. Time se ponosim. Znam mu sve mane, sve rupe, i sva moguća mesta gde može nići neka klica nade za ovu strašno očajnu vrstu, kojoj vreme polako ističe na općenitu radost takoreći svih životinja, biljaka, planete generalno, i na kraju - mene. Jebi ga, uvek ću pre biti na strani drveta nego čoveka. Kome je ovo previše, neka odštrumpfuje na dalje, rekao sam da sam mrsomud, šta hoćete sad? Što se tiče politke... hm, naučio sam da čitam iz novina. A to je bilo tamo '92.-'93. Znači, pratim politiku od tada. Već posle par godina sam razumeo šta se dešava u našoj zemlji, učestvovao u protestima '96., a Petooktobarsku revoluciju nisam ispoštovao jer me moji nisu pustili, jebi ga, imao sam 12 godina. Što ponovo nije sprečilo majmune u plavom da me pre useru od batina zato što sam lepio GOTOV JE! nalepnice na zgradu gimnazije Stevan Sremac, ali to je neka druga priča za neko drugo vreme, a i ne želim da se bavim tematikom krvave mokraće sada. Gitaru sam počeo da sviram isto tad nekad, oko '93. (Cobain je još bio živ.) Znači, ima tome već 20 godina. Dovoljno o tome, za sada. Fotografijom se bavim najkraće od svega navedenog, ali sam već pokupio neku nagradicu za društveno angažovanu fotografiju, i bio izložen par puta po Srbijici nam dragoj. Što se tiče ovog poslednjeg, to je nešto što je još uvek u povoju i na globalnom nivou, tako da ne treba ništa što je o tome rečeno shvatati zdravo za gotovo. Zapravo, ništa nikad ne treba shvatati zdravo za gotovo. Ali pogotovo kad je kvantna fizika u pitanju, videćete već.


Dobro, i zašto ja tebe da čitam?

Pff, that's simple. Nećeš naći nekog sa manje dlaka na jeziku. Ne plašim se psovki, autoritet mi nikad nije predstavljao neki problem, štaviše, uvek sam uživao u tome da ga izazivam i pobedjujem. Plus, ponekad umem i da te nasmejem, ali to samo ako nisam mnogo ljut na nešto što se dešava ili se desilo. Ma, serem, i tada mi padaju na pamet smešna (ponekad i malo bolesna) sranja, samo nemoj da te to zbuni i natera da misliš da nisam ozbiljan. A i ubacivaću kul citate na kraju svakog posta, koji će, na neki način, sumirati sam post.


Pošto, zapravo, ne volim da pišem i pričam o sebi toliko (smejaće se neki, ali me oni ne znaju dobro), ovo je kraj ovog, šatro, nekog uvoda. A ako si stigao/stigla do ovde, čestitam, javi mi se za pivo, šifra je : ne volim pivo.

P.S. Biće dosta toga na engleskom ovde, kao recimo ovaj citat ispod. Ako ne znaš engleski, jbg, nauči. Ceo svet priča na engleskom, možeš i ti.




“Truth is neither objectivity nor the balanced view; truth is a selfless subjectivity.”
Knut Hamsun