(Iliti, kako sam sistematski unistavan od strane Srbije)
Da se razumemo, niko zaista ne voli ovu državu. Niko od nas, što živimo ovde, a tek oni koji u njoj ne žive, i nikad nisu ni svratili... Naravno, niko neće to da prizna, i ja sam debil što pišem/pričam o tim stvarima celog života. Ali dobro, valjda smo navikli na to, mi ovakvi.
Koji je razlog što je retko koji mozak sposoban da pomiri u sebi dva jezivo jaka osećaja koja ima: neosporno loš kvalitet i društvenog i emocionalnog i finansijskog i bilo kog života u Srbiji, i urođenu ljubav prema njoj kao svojoj otadžbini? Zašto mislimo da te dve stvari isključuju jedna drugu, i automatski odbacujemo jednu, kada pokušamo da embrace-ujemo drugu? Tj. kada treba da volimo Srbiju, ona je najjača, najbolja, a kada je sranje, onda je sranje, i ovo je najgore mesto na svetu. Ne mogu oba biti tačna, jer su tvrdnje takve po prirodi da su poprilično isključive, izgleda da je problem u stavu.
Mislim da mi imamo problem sa time da ne želimo da nam bude bolje, jer je jedini način da se to postigne - da se digne guzica i da se neki trud napravi. A ako baš ne može, onda ćemo lepo razbucati sve što imamo, i eto, moći ćemo da uživamo u samo-sažaljevajućem spree-ju, koji, istina, može da pomogne da se mozak malo iskulira od svakodnevnih sranja, ali nije trajno rešenje. Zapravo, nijedno rešenje koje nije trajno - nije rešenje.
Srbija, i situacija u kojoj se nalazila poslednjih 20ak godina čini to da je uspela da izrodi nekoliko urnebesno zbunjenih generacija. Iz takve zbunjenosti može samo još više problema da proizilazi, i to je upravo ono što nam se dešava, i čega smo svedoci poslednjih godina. Generacije mojih roditelja, oni koji su odrasli kao pioniri, i njihovi roditelji koji su u to doba živeli svoje porodične živote, jednostavno nisu bili spremni za ono što je posle osamdesetih usledilo, i kao takvi, niti su znali sami da se snađu, niti su znali kako da vaspitavaju sopstvenu decu da se snađu, i sad imamo punu državu strašno zbunjenih ljudi, koji su sve ogorčeniji i ogorčeniji na sve i svakog oko sebe, jer svet jednostavno nije ono što su mislili da jeste, i što bi morao da bude, ako misli da preživi ovaj novi milenijum. Ja prvi, priznajem.
Iz te postavke proizilaze svi oni problemi na koje se svakodnevno žalimo. Male plate? Nisu one male zato što nema para, mora da ih ima, svi krajnji proizvodi su skupi, na nivou evropskih cena, i boga mi prodaju se. Neki su i skuplji. Pa šta je problem? Problem je što činjenica da možda ima malo para mora da se čuva kao najstroža tajna, jer će očigledno doći veliki zli novcojedac i poješće vam sve pare koje imate, ako njima slučajno nagradite svoje radnike, i oni provale da to tako može, i da tako i treba. U međuvremenu, radnici su sve manje i manje motivisani, na kraju ili daju ili dobiju otkaz, i na njihovo mesto uskače novi lik, koji nije ovca, ali mora da se ponaša kao jedna da bi uopšte platio, recimo grejanje, koje košta kao pola plate moje keve. I upadamo u vrzino kolo gde je najizvesniji rezultat to da se svi ponašamo kao ovce. Na čelu sa tim poslodavcem koji se panično šteka, jer i njemu propada posao, zato što mu radnici nisu zadovoljni.
Emocionalno trošenje u Srbalja je u sličnom stanju. Za ovih 12ak godinica koliko učestvujem u igri zvanoj nalaženje partnera, nisam još uvek naleteo ni na jednog ko nije zloupotrebio ovaj moj stav, i to što sam svestan da, iako društvo pokušava da izmisli svoje zakone, prirodni zakoni ne daju da napreduje išta što je zasnovano na štekanju. Pa tako i emocije. One prve ne idu tako, ustvari. Moraš strašno glup, ili strašno sebičan da budeš, da misliš da je stav ‚‚Uuuuu, ovca, sa' ću dizmuzem šta mogu'', prvo znači da je taj neko zaista ovca, a drugo da je to najbolje što od te osobe možeš da izvučeš. I ponovo, ljudi se odlučuju za siguricu, i mnogo manju vajdu, pre nego za malo strpljenja, malo zalaganja, i mnooogo veću vajdu, i neko rešenje, koje je, kao što rekoh - trajno. Pre ćemo parazitirati par meseci, nego da uložimo trunku napora i od toga napravimo priču za ceo život. Jer se sama napraviti neće. Mora zajedničkim snagama. I to važi za sve i za svaki mogući poduhvat koji može da vam padne na pamet a koji uključuje 2 ili više osoba.
Neki bi mi rekli ‚‚Pa dobro, ne možeš da se ljutiš na ljude zato što su uplašeni". Mogu. Ja nisam uplašen. A prošao sam kroz sve isto kao i oni. I da se razumemo, nisam ja ništa posebno, pa sam sad kao bolji. To samo govori u kakvo dno su svi ostali pali. Čupajte se, ljudi, iz toga. Vas radi. Jebete, na kraju krajeva, sve one koji su bili žrtva vašeg ofrlje stava prema životu. Vama će biti lepše ako se potrudite. A biće i onima oko vas, čak iako vas to možda ne interesuje, a moralo bi.
